Структурализам у архитектури Југославије у периоду од 1954. до 1980. године

Abstract

Предмет докторске дисертације јесте проучавање појаве и контекстуализације структурализма у југословенској архитектонској теорији и пракси у периоду од 1954. до 1980. године. Овај рад има за циљ да представи и класификује теоријске одреднице које су дефинисале структаралистички приступ у архитектонској и урбанистичкој пракси и да укаже на прхватање идеја и метода структурализма на архитектонској и широј интелектуалној сцени Југославије наведеног периода. Путем специфичног концепта културе који је подражавао прогресивне идеје интернацонале и хуманистичког марксизма, политика југословенског социјалистичког друштва је иницирарала истраживања архитектонске и урбане културе користићи се методама и поставкама семиотике, историцизма, дијалектике, креативности, критике, оживљавања хуманистичких вредности традиционалне културе и успостављања синтезе животног простора. Резултати докторске дисертације указују да посматрано у ширем друштвеном контексту, прихватање структуралистичког сагледавањa културних феномена радикално променило у то време доминантни функционалистички приступ у архитектури. У том погледу, може се потврдити да је као авангардни правац структурализам последично утицао на критичку мисао и промену функционалистичких принципа и вредности како у оквиру југословенске архитектуре, тако и у оквиру шире културе високог модернизма, успостављајући нови систем мишљења који је тежио више естетизацији, формалном и семиотичком приступу, као и успостављању универзалних и архетипских вредности проистеклих из истраживања вернакуларне архитектуре националног искуства. За разлику од доминантне позиције на Западу, у архитектури Југославије структурализам се манифестовао кроз приступе малобројних архитеката теоретичара, у чијем су се фокусу налазили концепти побољшања животног стандарда и хуманизације животног окружења. Структуралистичка теорија је имала непосредни утицај на промену архитектонске праксe и урбанистичких идеја у Југославији током 1960-их и 1970-их година, првенствено у погледу развоја стамбене архитектуре, а затим и у оквиру архитектуре хотелских комплекса, школа и домова, као и објеката културног садржаја. Критика функционалистичког приступа је условила да се стамбена архитектура током 1960-их и 1970-их година усмери у правцу успостављања склада између артефицијалног света урбане структуре и природне околине, а што је могуће непосредно сагледати у примени нових хуманијих концепата стамбених насеља тог раздобља. Резултати истраживања указују да иако до сада непрепознати у оквиру дисциплине историје и теорије архитектуре, бројни теоријски радови југословенских архитеката, њихова конкурсна решења и реализовани пројекти на непосредан начин сведоче и потврђују да је структурализам имао снажан утицај како на развој југословенске архитектуре и урбане културе, тако и на развој југословенског друштва уопште.