Znati više a ostvarivati manje: bezbednost kao aspekt održivog urbanog razvoja Beograda

Abstract

Pojam održivog razvoja u savremenom svetu eksploatiše se kao osnovni koncept opstanka civilizacije kakvu poznajemo. Shodno tome, tema bezbednosti i sigurnosti urbane sredine, kao ljudske potrebe za psihološkim blagostanjem, predstavlja važan segment kvaliteta urbanog života. Inicijative za urbanu bezbednost sastavni su deo aktuelnih tema globalizacije i integracije prostora, kao i pitanja koja se odnose na održivi razvoj, ograničenost i neefikasnost korišćenja prirodnih resursa i neadekvatne svesti o rizicima koje nose globalne klimatske promene. Akcioni plan Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine posebno je označio potrebu za aktivnostima koje savremene gradove čine održivijim (European Action Programme to 2020). Urbanizacija je oduvek sa sobom nosila rizike, koji su i danas prisutni na gotovo identičan način. Na primer, kvalitet vazduha zabrinjavao je stanovnike Londona u XVI veku na isti način kao i današnje stanovnike Beograda u kojem su kompetentne agencije kvalitet vazduha klasifikovale u najlošiju kategoriju na osnovu usvojenih regulatornih dokumenata. Veliki gradovi su složeni sistemi čiji pojedinačni delovi (podsistemi) mogu relativno lako i brzo postati uzrok sistemske neravnoteže. U takvim situacijama se postavlja pitanje stepena bezbednosti kao jedne od ključnih komponenti kvaliteta života i životnog prostora. Iako je prepoznata nužnost da bezbednosna politika bude inkorporirana u svaki deo procesa prostornog planiranja, beleži se značajan raskorak između znanja i veština i njihove primene u realnim okolnostima. Ključno pitanje je na koji način se u aktuelnom trenutku u izradi planskih dokumenata uključuje rizik od različitih opasnosti koje prete održivosti urbanog sistema. Takvi rizici su mnogobrojni i različiti počev od epidemija, požara, različtih oblika dru- štvenih sukoba, i drugih. U analizama urbanih sredina važno je posebno razmotriti elemente koji definišu urbanu sredinu (ulice, prolaze, zgrade, parkove, javne površine), kao i njihove tehničke elemente (transportni sistemi, osvetljenje, sistemi oglašavanja, kontrola pristupa, elemente prostorne orijentacije). Rad je kreiran u cilju analize uticaja bezbednosnih faktora na urbani razvoj Beograda u različitim periodima njegovog rasta i razvoja. Urbanističke koncepcije razvijane u socijalistič- kom periodu bile su u značajnoj meri kompatibilne sa principima održivog razvojaURBANA BEZBEDNOST I URBANI RAZVOJ 325 (Sustainability and Socialism: Socio-ecological ideas in urbanization of New Belgrade, 2016), dok poslednje dve decenije tranzicionog perioda karakteriše haotičnost i po mnogim aspektima zabrinjavajuća urbana bezbednost, koja negativno utiče na blagostanje društva u celini. Jedan od uočenih rizika za održivi razvoj Beograda tokom 1990-ih i 2000-ih godina bila je nekontrolisana i bespravna gradnja, čije su posledice dugoročne. Institucije sistema osetile su se kao nemoćne, a široko eksploatisan pojam „političke volje“ predstavljao je opravdanje za nepostojanje adekvatnog rešenja kojim bi se sprečila bespravna gradnja. Nažalost, ni aktuelna normativnopravna regulativa nije implementirana u praksi, tako da su nastavljeni zloupotreba javnih prostora, nepoštovanje bezbednosnih normativa gradnje i narušavanje kvaliteta života građana. Mnogobrojne izveštaje međunarodnih institucija i organizacija koji ukazuju na neodrživost takvih aktivnosti – donosioci odluka ne prihvataju sa adekvatnom pažnjom (The Global Risks Report 2016, WHO Collaborating Centre for Research on the Epidemiology of Disasters – CRED). Iz tog razloga, dešava se da su gubici u određenim vanrednim situacijama katastrofalni, uprkos činjenici da se u naučnoj i široj javnosti nikada nije više pisalo i govorilo o bezbednosti, niti postojalo toliko visokoškolskih ustanova, instituta, kao i nevladinih i drugih organizacija koji se njome bave. Gotovo da se može zaključiti da je rast aktuelnosti pojma bezbednosti u naučnoj i široj javnosti obrnuto proporcionalan implementaciji osnovnih principa održivog razvoja u društvu u kojem živimo. Naučna i stručna javnost ostaje na marginama dešavanja, a urbani razvoj Beograda poslednje decenije karakteriše prodor privatnih investicija, neoliberalnog tržišta, formiranja novih urbanih zona na periferijama grada, komercijalizacija centra i urbana džentrifikacija pojedinih zona. Ovakav način donošenja odluka nužno vodi do naprezanja sistema do krajnjih granica. Kroz istoriju su brojni slučajevi razaranja čitavih gradova u katastrofama. U svakom od primera može se zapaziti manji ili veći uticaj faktora nepoštovanja određenih urbanistič- kih propisa neophodnih za bezbednost stanovnika grada (od požara u Londonu 1666. godine, zemljotresa u Kobeu 1995. godine, uragana Katrine u Nju Orleansu nakon 2005, do nuklearne katastrofe u Fukušimi 2011. godine). Takođe treba imati u vidu i poplave koje su 2014. godine uništile Obrenovac, čija obnova još traje. Rad zastupa stav da je racionalno delovanje moguće ostvariti isključivo kroz razumevanje smisla pojave, procesa i stanja u istoriji urbanizacije grada koji utiče na ljudsku, a samim tim i nacionalnu bezbednost. Stoga je sa aspekta bezbednosti razmotreno nekoliko ključnih tačaka iz istorije urbanog razvoja Beograda, kako bi se sagledale složene relacije između izgrađene sredine i moguće podesnije implementacije koncepta održivog razvoja, kao osnove budućeg opstanka. U ovim aktivnostima nužno je inicirati ulogu nauke i struke radi postizanja opšteg društvenog konsenzusa o bezbednosnim rizicima i pretnjama održivom razvoju (Annual Report of the Government Chief Scientific Advisers 2014). Pri tome je važno naglasiti da je nužno da donosioci odluka imaju na umu da je planiranje neizostavan deo procesa odluke „zašto i kako nešto uraditi“, dok je istovremeno potrebno imati na umu i sve moguće prepreke u relizaciji odluke i njenim (kratkoročnim ili dugoročnim) posledicama na budući razvoj. Dakle, rad otvara pitanje bezbednosnih faktora i pretnji održivom urbanom razvoju Beograda u različitim periodima njegovog rasta i razvoja, i to na primeru opštine Novi Beograd i opštine Grocka. Veliki gradovi su složeni sistemi čiji pojedinačni delovi (podsistemi) mogu326 URBANA BEZBEDNOST I URBANI RAZVOJ relativno lako i brzo postati uzrok sistemske neravnoteže. Tada iskrsava pitanje stepena bezbednosti kao jedne od ključnih komponenti kvaliteta života i životnog prostora. Ujedno, bezbednost i sigurnost urbane sredine predstavljaju sastavni deo aktuelnih tema globalizacije, integracije prostora i održivog razvoja. Iako je zapažena nužnost da bezbednosna politika bude inkorporirana u svaki deo procesa prostornog planiranja, beleži se značajan raskorak između znanja i veština, i njihove primene u realnim okolnostima. S tog stanovišta, mo- žemo sagledati razlike između planski projektovanih celina i nelegalnih, spontano nastalih naselja u Beogradu. U poslednje dve decenije urbani prostor Novog Beograda postao je u procesu savremene reurbanizacije složeniji i integrativniji, čime se dokazala održivost otvorenog plana funkcionalnog grada koji se može adekvatno nositi sa promenjivim zahtevima razvoja. Nasuprot tome, u periodu kada se planski razvija opština Novi Beograd, eskalirala je nekontrolisana i bespravna gradnja na drugom kraju Beograda, u opštini Grocka, posebno u naselju Kaluđerica (1967–1986). Tokom poslednjih decenija bespravna gradnja je identifikovana kao rizik za održivi razvoj Beograda, a njene dugoročne posledice odrazile su se i na blagostanje društva u celini. Institucije sistema videle su se kao nemoćne, a usvojeni zakonski akti nisu implementirana u praksi, tako da je nastavljena zloupotreba javnih prostora, nepoštovanje bezbednosnih normativa gradnje i narušavanje kvaliteta života građana. Iz tog razloga, u radu se zastupa stav da je radi postizanja opšteg društvenog konsenzusa o bezbednosnim rizicima i pretnjama održivom razvoju grada važno da donosioci odluka imaju na umu da je planiranje neizostavan deo procesa odluke „zašto i kako ne- što uraditi“ i da je neophodno inicirati ulogu nauke i struke.